By Siniša Jočić
Bilo je to onog leta kad su se oblaci nastupajućih događaja preteći navlačili nad zbiljom jugoslovenskih naroda. Šuškalo o prvim pozivima za mobilizaciju. Beograd se trudio da istraje u ignorisanju stvarnosti. Ipak, nesigurnost i strepnja osećali su se na svakom koraku . Do tada samo vesti, u čiju se istinitost teškom mukom verovalo, pojavom prvih izbeglica na ulicama prestonice SFRJ postajale su činjenice da se nešto jako loše sprema.
Počinjao je rat.
A ja sam dobio poziv da posetim Hare Krišna centar na Karaburmi.
Nekadašnji dom Hare Krišni u Beograd. Foto: autor
Zatekao sam veliki broj ljudi, mlađih uglavnom. Žene odevene u sarije živopisnog kolorita, muškarci u košuljama bele i šafran boje i pantalonama poput pregače. U komšiluku centra živeli su i članovi diplomatske misije neke afričke zemlje, te su, pored dečice krišnijevaca ulicom čas tamo čas vamo jurcali i Afrikančići, kao i deca ćustendilskih starosedelaca. Svirali su se indijski bubnjevi, klepetalo malim činelama. Orilo se Hare Krišna, Hare Rama.
Ubrzo je pristigao jedan od učitelja Hare Krišna pokreta. Muzika je postala još glasnija. Devojke su okupljene obasipale laticama cveća. Stajao sam kao ukopan, širom otvorenih očiju. Nalazio sam se na pragu čarolije koja kao da je jasnom granicom bila odvojena od stvarnosti u kojoj se već dešavao rat. Nije bilo dvoumljenja.
Zakoračio sam u novu stvarnost.
Starac na pragu osme decenije života iskrcao se sa indijskog teretnog broda 1965. godine. Stupivši u uzavreli Njujork, Svami Prabupad je započeo dvanaestogodišnju "avanturu" širenja jedne varijante vaišnavske religije, na zapadu poznate kao Hare Krišna.
Ameriku je uveliko tresla groznica hipi pokreta. Tabui su padali jedan za drugim. Nasuprot tome, krišnaizam je od samog početka bio strog prema učenicima: nema opijata, seksa, kockanja i nevegetarijanske ishrane.
Veliki uticaj na privlačenje sledbenika imale su ikone tog doba koje su pristupile pokretu.Bitlsi, posebno Džordž Harison, kultni pesnik bit generacije Alan Ginsberg i mnogi drugi. U San Francisku je održan i Mantra rok dens koncert na kome je zvezda večeri bio Prabupad, a učestvovali su i Ginsberg, Grejtful Ded, Dženis Džoplin i Mobi Grejp. Harison je snimio album s krišnijevcima. "Tradiciju" su kasnije nastavili Kula Šejker, Boj Džordž, Prodidži, te čitava plejada strejtedž hardkor bendova.
U ondašnju Jugoslaviju je pokret prvo stigao u Zagreb, a sredinom osamdesetih i u Beograd. Kuća u Ćustendilskoj u Beogradu je, sumornih devedesetih, bila njegovo zlatno doba. Posle stagnacije, skoro pa u ilegali, danas postoji kao senka nekadašnje slave.
Šta se zapravo desilo?
U višespratnoj kući u kojoj su živeli potkrovlje je bilo glavni prostor za bogosluženja. Bile su tu i grupne spavaonice, jedna kancelarija, kuhinja i gostinjska soba. Postojala je podela na muški i ženski deo, povezanih samo jednim vratima. Živelo se i spavalo odvojeno, u skladu sa monaškim načelima. I ovde su muškarci bili ravnopravniji, što je bilo u neskladu sa gotovo kultnim stausom harizmatičme pevačice Nitjanande, muzičke grupe, okosnice ekspanzije krišnaizma u nas.
Sarađivali su sa Slađanom Milošević, Vlatkom Stefanovskim, gostovali u klubu Olivera Mandića. Govorilo se da zarada sa njihovih rasprodatih koncerata pokriva većinu troškova života centra. I u medijima su bili u centru pažnje. Neki krišnijevci smatraju, pak, da su pokretu naneli više štete nego koristi.
Drugi izvor prihoda donosila je prodaja knjiga, čuvenih kolačića za koje su zli jezici tvrdili da su spravljani s drogom, bez obzira na javne istupe bivših narkomana koji su upravo pokretu zahvaljivali za izlečenje. Bilo je i donacije samih članova.
No, da nije možda sve bilo baš tako svedočili su neki bivši članovi.
Optužbe su se kretale u rasponu od šverca iz Indije, do onih da su članovi forsirani da pokretu ili pojedincima prepišu stanove i druge vrednosti. Nije poznato da li je bilo koja od optužbi i stigla do suda. Pokret je u vreme procvata počeo da se suočava sa ozbiljnim problemom orkestrirane medijske kampanje. Mnoga glasila su u eri potpunog finasijskog sloma zemlje, masovnih nasilnih mobilizacija, slika najstrašnijih zločina, u postojanju Hare Krišne i drugih malih verskih zajednica, videli najveću pretnju po opstanak Srbije.
- Po pisanju režimskih i "patriotskih" novinara, bili smo ustaški špijuni, satanisti, opasna sekta, samoubice, otmičari, pseudohindusi. Zapravo smo bili oduševljeni klinci sakriveni od mraka devedesetih, živeli smo u duhovnoj indijskoj bajci i svoju mladost dali za duhovnu revoluciju. Mene su tada potpuno preplavili osećaji ispravnosti, duhovnog buđenja, misionarenja, a izmeštanje iz beogradske realnosti u potpuno drugi svet me je obeležilo za čitav život.
Podelili smo tone i tone hrane kroz "Hrana za život" projekat. Nosili je u žarišta rata po Bosni, dočekivali izbegličke kolone vrućim pasuljem, hlebom i lubenicama. Pritom nismo smeli da spominjemo ko smo, priseća se jedan od "preživelih."
Čak se i Slobodan Milošević pred kraj vladavine javnosti obratio sličnim rečima: "I zaista, oni se nadaju i trude da uz pomoć tih sredstava, od sekti i terorizma, do narkomanije, izazovu razaranje uma mlade generacije, čitavog naroda, kao što su to, u priličnoj meri, učinili sa sopstvenim građanima."
Očigledno, cilj je bio uspostaviti vezu izmedju Novog svetskog poretka, sekti, kultova u ratu moćnih protiv Srbije, odnosno, tadašnje protivnike režima optužiti za sveizdaju.
Šansu za svojih pet minuta patriotizma videli su mnogi. Pojedini policajci su preko noći sami sebe proglašavali stručnjacima za religijsku problematiku; neki psihijatri su smatrali da je važnije ukazivati na "pošast sektaštva" od činjenice da ozbiljno oboleli psihički bolesnici nemaju lekove niti mesta za hospitalizaciju usled potpuno raspalog zdravstvenog sistema države. Pravoslavna crkva, ali i druge tzv tradicionalne konfesije, nisu zaostajale. Uz skandalističke naslove tabloida, rezultat nije izostao.
Počelo je nasilje. Sagovornici svedoče o brutalnim batinanjima, čak i pištoljima. Zabeležen je i grupni napad mladića sa fantomkama i bejzbol palicama na posetioce objekta na Karaburmi i možda najdrastičniji čuveni jagodinski slučaj.
Čoveka su nekoliko puta zlostavljali. Poslednji put, pored batinanja, nožem mu je na čelu urezan krst. Uprkos tome strah javnosti je bio skoncentrisan na žrtve nasilja kao potencijalne nasilnike, a ne kao na one kojima je patnja naneta.
- Shvativši da nemam nameru da odustanem, roditelji su rešili da me kidnapuju i "deprogramiraju". Početkom 1995. su me pozvali da sa njima prošetam da kupimo pantalone. Kad smo završili sa kupovinom, posadili su me u kola sa dvoja vrata na zadnje sedište i otac nas je odvezao u nepoznatom pravcu. Počela sam da besnim, jer sam shvatila da se nešto neobično dešava.
Odvezli su me u neki lovački dom i rekli mi da me tamo čeka jedan teolog iz Amerike koji želi da mi predoči neke činjenice o pokretu u kome sam. Počela sam da histerišem, da vičem na roditelje, majka se rasplakala. Na kraju su me zamolili da makar iz pristojnosti saslušam čoveka, što sam i uradila, priča jedna od sledbenica.
Sve je to doprinelo je brzoj eroziji pokreta. Kuća u Ćustendilskoj napuštena je pre početka NATO intervencije.
Danas se Hare Krišne povremeno okupljaju u omanjem prostoru podno pijace Đeram. Ni blizu nekadašnje slave. Oni koji su pokretu ostali verni nisu previše radi da govore za medije. Ne vide svrhu.
- Gomilom laži ispisanim o nama stvorena je tolika šteta da ne vidim ni kako bi čak i sa simpatijama intoniran tekst mogao nešto da promeni, kaže jedan od njih.
Međutim, dodaje da je iskustvo ostavilo traga.
- Od nesposobnog kilavog jedinca, postao sam rastrčani momak, koji ustaje u četiri ujutro, peva, pleše, putuje po Srbiji i uspešno prodaje knjige koje naizgled nikome ne trebaju. Nije mi bilo bitno ništa materijalno, hranio sam se pesmom mantri, drugarstvom, neviđeno dobrom vegetarijanskom hranom. Pobeđivao sam sebe svakog dana i verovao u najlepšu duhovnu priču, kaže.
Neki već godinama nemaju dodira sa pokretom, iako "ponekad mantram, pročitam po koju knjigu o Vaišnavizmu, a u kontaktu sam s nekima od članova pokreta," kaže jedan od njih.
Devojka koja se priključila pokretu kao petnaestogodišnjakinja kaže da je Hare Krišna "nudila svoju varijantu nekoliko elemenata mog detinjeg sna: komunu, filozofiju, i, tada ne bih verovala sebi koja sad pišem ali - autoritet, koji ja u tim godinama nisam imala."
- Mislila sam da se približavanjem Hare Krišni udaljavam od nezbežnog pripadanja instituciji. Nisam napustila pokret čim sam shvatila da to nikako nije tako. Nas nekoliko je pokušalo da napravi svoju varijantu komune van zvaničnog hrama. Sekta u sekti. U jednom trenutku treba da priznaš da ljudi, koji su te na neki način odgajili, lažu ili tebe, ili tebe i sebe zajedno. Da si se opasno prešao.
Filozofija kojom se vodi Hare Krišna "zasniva se na Vedama i veoma kompleksnom i svestranom znanju. Trebalo je vremena da shvatim da nam to znanje serviraju na kašičicu i probrano. Nisam sigurna da je iko tu došao sa namerom da nekog prevari, ali ljudska priroda unutar sistema brzo počne da funkcioniše kao u bilo kom drugom sistemu s kojim imamo iskustva. Izgradi se određeni položaj, viši ili niži, neko svoje mesto se pronađe. I onda se ono čuva, ponekad po svaku cenu, kaže ona.
- Današnje vođe Hare Krišne su isto tako nekad, kada su bili mladi, došli u potrazi za nečim. Mislim da su, kada su skapirali da tako neće to i pronaći, izvagali opcije i odlučili da ostanu. Taj deo se u svakom sistemu dešava. Da bi održao svoje mesto pristaješ na kompromise. Lažeš, sebe i one oko sebe, objašnjava.
Bez obzira što je imala osećaj da je "prevarena," ubrzo je shvatila da i Hare Krišna zajednica "funkcioniše na istom principu na kom i sve ostale grupacije."
- Možda mi je Hare Krišna iskustvo pomoglo, kao maketa, da to malo jasnije sagledam. Naučila sam i da je princip 'deluj delovanja radi' veoma koristan u svim apsektima života, kao i da se snađem u teškim i komplikovanim situacijama, da istrajem. Odlazak iz pokreta me takođe svačemu naučio. Znam one kojima je mnogo teže bilo da se integrišu nazad u drušvo van njega. Neki nikad to zapravo i ne uspeju, kaže ona danas.
Još jedno iskustvo bivšeg sledbenika govori da je danas, dvadeset godina kasnije, "bistri potok je postao miran i zamućen Dunav."
- Bijem sasvim druge bitke, ali rado prepričavam fantastičnu mladost. Kao i moji drugari iz Ćustendilske, plivam sam za sebe; duhovne stvari sam sto puta izvagao i prosejao. Sada nema glume i laganja drugih, svakog trenutka biramo koliko i kako praktikujemo duhovni proces. Nema više tolikog naroda da peva iz sveg grla, nema starijih i pametnijih koji će nam sve obasniti a mi im bez rezerve poverovati, kaže.
"Preživeli" iz zajednice na Karaburmi viđaju se na Krišnin "Božić i ostale praznike, uglavnom u prolazu, opterećeni tegovima srpske proizvodnje."
- Podobijali smo decu i spojili nebo sa zemljom. Dobili smo i bore i naučili da primamo teške udarce i da ustajemo iznova i iznova. Tako se par stotina nas suočilo sa realnim životom, objašnjava.
Polovina tadašnjih sledbenika "nije izdržala prvi talas: neki koji su imali dobru karmu iskoristili su je, pa su sad već dugogodišnji državljani nekih tolerantnijih i naprednijih država" a ima i onih "koji su prihvatili i ozbiljne odgovornosti u Hare Krišna pokretu širom sveta."
- Nove generacije, koje polako dolaze, pojma neće imati kako je nama „starima" bilo dobro ili loše u to zlatno vreme Ćustendilske 17 i grupe Nityananda, zaključuje setno.
Нема коментара:
Постави коментар